Bila sam na vašem seminaru u Sarajevu pa me interesuje slijedeće: kad god moram nešto pričati pred više ljudi, ili predstaviti nešto, imam uuužasnu tremu, strah; dlanovi mi se počnu znojiti, a kad izađem tek onda počnu prave traume, jer znam baš zablokirati, što mi užasno smeta.. Pokušavala sam i prije seminara da dokučim odakle to dolazi, zašto toliki strah? Desi mi se da pogriješim pred ljudima i da se zbunim, al mi je to svejedno, znam da svako griješi. Tako da nije to da se bojim da ću pogriješiti, ili ispasti budala  a mozda opet i jest, al mi nije prihvatljivo. Pričala sam s više ljudi, i svi mi kažu pokušaj se opustiti, pokušaj ovo i ono, al ništa ne djeluje.
Uglavnom, pitanje je, kako da dođem do te suštine, do tih emocija koje me očito koče?? 

Odgovor: Razlog zašto reagiraš na taj način jest upravo navika.
Automatske reakcije nisu uvijek bile automatske. Nekad su se morale naučiti.
Ako nemožeš iz djetinjstva iskopati razlog, odnosno kada se to prvi puta dogodilo, kad si izgubila samopouzdanje, onda samo odgovori na pitanje
“Čega me je to strah? Što se bojim izgubiti? Što se bojim pokazati? Što želim sakriti?”
Preispitaj u što vjeruješ kada se suočavaš sa tim strahom? Što ti taj strah predstavlja, koje memorije, koje impresije, koje doživljaje? Na kraju, koliko tom strahu pridaješ vrijednosti, stavi ga na skalu i onda tapkaj na uzrok tog straha. Fraza neka ide otprilike:
“Iako imam ovu tremu, strah, nesigurnost i sumnju, ja sebe sada u ovom momentu prihvaćam i volim ovakvu kakva jesam, i otpuštam i oslobađam ovaj strah, tremu i nesigurnost. Oslobađem ih iz sebe, više mi te emocije nisu potrebne, otpuštam ih van sebe, to je prljava voda, sada ide kroz cijevi i moje se srce čisti.”